Prav(n)e prepreke narodnoj volji

U Republici Srbiji građani mogu pravnim sredstvima izraziti svoju volju na sledeće načine: peticijom, narodnom inicijativom, referendumom, građanskom inicijativom i zborom građana. Isprva izgleda kao da građani imaju sasvim dovoljan broj sredstava da svoje kako političke, tako i društvene ideje ostvare u praksi. Međutim, prilikom pokretanja i sprovođenja bilo kog od gore pomenutih pravnih sredstava, nailazimo na mnoštvo problema.

Građani Srbije nikada nisu pokrenuli referendum

Zakon o peticijama

Zašto je ovaj zakon prepreka izražavanju narodne volje?

Zato što ne postoji! 2002. godine ukinut je zakon iz doba bivše Jugoslavije o peticijama i predlozima (1977.), a novi zakon nikada nije donet, niti je uopšte u fazi izrade. Građani Srbije 10 godina žive bez jednog od najosnovnijih građanskih prava. Verovali ili ne, Zakon o peticijama je jedan od zakona koji su uslov za ulazak u EU. Valja razmisliti zašto se svi 'evropejci' među političarima nisu zalagali za donošenje ovog zakona, koji je mnogo više bio u korist naroda, nego npr. Zakon o izvršiteljima. Godine 2010. više nevladinih organizacija, pojedini poslanici i profesori fakulteta podneli su predlog Zakona o peticijama i predlozima skupštini po uzoru na dobre prakse u svetu. Ovaj predlog nikada nije ni stigao na skupštinsku raspravu.

Pravo na peticiju definisano je samo jednim članom Ustava (član 56.). Dobro je da se pravo na peticiju jemči kao ustavom zagarantovano, ali zbog toga što ne postoji opsežniji pravni akt koji dalje definiše pojam peticije, ostvarivanje ovog prava zavisi od sporednih činilaca, a ne od građana kao podnosilaca peticije. Ustavom su propisane samo obaveza institucija da odgovore na peticiju (ne i da prihvate) i zabrana progona onih koji podnose peticiju. 

Šta još nije definisano i zašto je Zakon o peticijama potreban?

a) Nisu propisane kazne za slučajeve kada institucije ne odgovore ili namerno otežavaju proces. Tako je krupan prekršaj (gaženje Ustava) stavljen u isti rang sa krađom krem bananica iz samoposluge.

b) Nejasno je i koje su sve institucije nadležne da prime peticiju od građana. U Ustavu se pominju: 'državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave'.

Za neke teme, očigledno je kom organu se treba obratiti. Tako bi se npr. za podnošenje peticije o izmeni Zakona o obrazovanju trebalo obratiti Ministarstvu prosvete. Stvar ipak postaje mnogo komplikovanija kada je tema šira, a dilema ne tako jasna: da li opštini grada ili gradskoj skupštini? Da li skupštini Srbije ili možda vladi Srbije? Svako ko je pokretao peticiju i skupljao potpise nailazio je na ovaj problem prilikom podnošenja iste. U ministarstvu vas upućuju na skupštinu, u skupštini na vladu, u vladi retko kad ima nekog ko bi se bavio ‘malim problemima’ kakve su peticije, pa vas oni upute u skupštinu ili ministarstvo – i tako u krug. Mnogo dragocenog vremena podnosioci izgube na šalterisanje sa ljubiteljima kave u državnoj administraciji.

c) A nakon šalterisanja – večno čekanje. Kako ne postoji zakonom propisan rok da se na peticiju odgovori, uvek mogu da vas odvrate objašnjenjem: ‘još nije došlo na red, ne postoji obavezan rok ili sl.’ Ne treba mnogo razmišljanja da se uvidi kako to nije dobro za građane: splasne nezadovoljstvo o temi zbog koje je peticija pokrenuta, potpisnici peticije osećaju se prevarenima jer su dali svoje lične podatke maltene ni za šta i mogu da posumnjaju u zloupotrebe tih podataka u neke druge svrhe. Čekanje da nezadovoljstvo splasne i da se građani okrenu protiv građana – pa sjajno su to smislili.

Inače, ako ste na više mesta podnosili peticiju verovatno ste dobijali različite odgovore o roku za odgovor: 15 dana - lokalna samouprava, 30 dana - vlada Srbije, 40 dana – poslanici ili skupština.

d) Pored gore pomenute činjenice (da suštinski nemamo jedan od mehanizama ostvarivanja narodne volje), postoji još jedna bitna stvar: peticija je deo naše kulture! Velika većina građana Srbije zna dosta o peticiji, šta se njom postiže, kako se potpisi skupljaju, za koje inicijative je peticija pravi izbor i sl. Ovo je jedno od retkih pravnih sredstava o kome je građanstvo dobro obavešteno, bolje reći: obrazovano, jer smo o peticiji slušali od profesora i svojih roditelja, ne i državnih institucija i medija. Iako dobra stvar koja je utemeljena u našoj kulturi življenja, peticija danas nema skoro nikakvu stvarnu snagu. 

Ne bavim se teorijama zavere, ali mi sve ovo izgleda jako smišljeno. Prevelika je slučajnost da sredstvo izražavanja kolektivne volje koje ima veliku verovatnoću DA USPE kada se pokrene nije jasno definisano i ne postoje kazne za kršenje prava na peticiju. Povrh svega, šta će biti sa mlađim generacijama koje odrastaju bez znanja o ovom pravu, niti to pravo koriste?

Zbog nepostojanja Zakona o peticijama, peticija je gotovo beskorisna.

Šta treba menjati?

a) Može se poći od javne rasprave već postojećeg predloga zakona iz 2010. Neka se to okači na internet da svako može da pročita. Svaka grupa ili pojedinac koji smatra da nepostojanje zakona nije dobro bi valjalo da se političarima popne na nos da zakon donesu (naravno, verziju koja je naklonjena građanima).

b) Peticija ne bi trebalo da sadrži obavezu ostavljanja JMBG niti broja lične karte. Ovom problemu posebno se posvetio profesor Fakulteta političkih nauka i aktivista YUCOM-a – dr Dejan Milenković. Kao pravno sredstvo koje nešto predlaže a ne obaveže, za peticiju su dovoljni sledeći podaci: ime, adresa, mesto stanovanja. Ostavljanje bitnijih podataka kao JMBG treba ostaviti za jača pravna sredstva kojima se izražava volja građana, kao što je referendum.

c) Onlajn peticije bi takođe trebale biti legalne. Informatičke tehnologije omogućavaju jeftino, efikasno i brzo sakupljanje potpisa o bitnim temama. U mnogim zemljama sveta onlajn peticije su zakonom regulisane i imaju pravnu snagu. 

Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi ("Službeni glasnik RS", br. 48/1994 i 11/1998)

Za početak, pročitajte sam zakon (link u naslovu) jer sadrži samo 5 i po strana, kako bi se uverili u istinitost tvrdnji. Sažetke pojmova referenduma i narodne inicijative možete preskočiti ako ste pročitali ceo zakon i odredbe Ustava.

Referendum (sažetak iz zakona)

Referendum je sličan glasanju – pravo na pokretanje i učestvovanje imaju birači (punoletni državljani Srbije). Zaokružuju se DA (za) i NE (protiv) na glasačkim listićima. Referendum se može pokrenuti od strane većine poslanika ili najmanje 100.000 birača (Ustav član 108.). Iako u zakonu piše da može 50 poslanika ili vlada Srbije da pokrene referendum, to od donošenja novog Ustava iz 2006. nije moguće (lično smatram da je to dobro, jer se ograničava moć političarima).

Može biti na republičkom nivou, nivou pokrajine ili grada. Broj birača koji mogu da pokrenu referendum i sam proces u pokrajini ili gradu definišu drugi pravni akti a ne ovaj zakon. Broj od 100.000 odnosi se na republički referendum. Republički referendum je važeći ako za njega glasa više od 50% birača upisanih u birački spisak Srbije (dakle 3,5 miliona ljudi). Ako je referendum uspešan: donosi se novi pravni akt u skladu sa voljom građana izraženom na referendumu u roku od 60 dana. Ako se na referendumu glasalo o nekom zakonu, zakon stupa na snagu odmah. 

Na nepravilnosti prilikom sprovođenja referenduma postoji rok za prigovor od 24 sata nakon učinjene nepravilnosti ili odluke i to može svaki građanin pojedinac da uradi. Republička komisija (ili pokrajinska ili gradska) u roku od 48 sati daje odgovor na prigovor. Ako postoji razlog za prigovor i na odluku komisije, može se podneti žalba Vrhovnom sudu u 'propisanom roku'. Vrhovni sud odlučuje u roku od 48 sati po podnetoj žalbi. Ako referendum nije uspeo, ne može se pokrenuti novi o istom pitanju pre isteka roka od 6 meseci.

Narodna inicijativa (sažetak iz zakona)

Narodnom inicijativom menjaju se postojeći pravni akti ili donose novi (najčešće su to zakoni). Pre pokretanja inicijative neophodno je sastaviti dokument koji jasno pokazuje kakve promene ili novine se traže. Za pokretanje narodne inicijative građani moraju da formiraju odbor od najmanje 3 člana. Mogu (ali i ne moraju) se formirati i posebni odbori za prikupljanje potpisa. 

Kopija teksta koji se koristi za prikupljanje potpisa treba biti dostavljena nadležnom organu (instituciji koja donosi promene ili novine koje se pominju u narodnoj inicijativi). Sakupljanje potpisa treba prijaviti MUP-u 3 dana pre početka skupljanja. Prijava sadrži naziv nadležnog organa, prijemni broj koji pokazuje da je predlog zaveden od strane organa, mesto vreme i način prikupljanja potpisa, lične podatke sakupljača potpisa. Prikupljanje potpisa traje samo 7 dana (!) od dana vremena početka skupljanja prijavljenom MUP-u. Mora se na mestu skupljanja potpisa istaći overa nadležnog organa i prijemni broj da potpisnici to vide.


                    

                                                  Primer dobre prijave narodne inicijative MUP-u

Da bi narodna inicijativa uspela i bila pravno obavezujuća za nadležni organ, mora se sakupiti najmanje 30.000 potpisa (Ustav član 107.) u roku od 7 dana. Uspešna narodna inicijativa obaveže skupštinu Srbije da o toj inicijativi obavi pretres (raspravu i analizu predloga) i da na kraju glasa u skupštini o usvajanju.

Izuzetak: da bi se promenio Ustav, mora se pokrenuti narodna inicijativa sa 150.000 potpisa. Nakon toga, skupština Srbije treba da promenu usvoji sa 66% glasova. Na predlog promene posebnih stavki Ustava raspisuje se i referendum kao dodatna potvrda. Promena je važeća ako za nju glasa većina izašlih na referendumu.

Zašto je ovaj zakon prepreka izražavanju narodne volje?

Slično važi kao i za peticiju:

- Ne postoje kazne za neizlaženje u susret građanima.

- Nedovoljno definisano kome se treba obratiti, na koji način, za koje referendumske teme.

- Nije propisana obaveza profesionalnog savetovanja građana od strane institucija ako ne znaju dovoljno o zakonima, a žele da pokrenu referendum ili narodnu inicijativu.

Posebno o referendumu fali mnogo detalja u zakonu. Najčešće postavljana pitanja od strane samih građana:

a) Da li se plaća overa potpisa? Jedino piše da se ne plaćaju takse za sprovođenje referenduma od strane pokretača, ali ništa o tome da li je sudska overa potrebna da bi se potpisi prihvatili kao ispravni. Zakon o overi potpisa nigde ne pominje referendum, niti troškove. A kad pitate državne službenike, verovatno će vam reći ‘da’ – iako to nijednim zakonom ne mogu da potkrepe.

b) Postoji li rok za prikupljanje 100.000 potpisa? U zakonu, za republički referendum o tome ne piše ništa, niti u drugim aktima. S toga treba to shvatiti kao: ROK NEOGRANIČEN.

c) Koji podaci su potrebni za važeći potpis? Ni to ne piše u zakonu, ali zbog pravne snage referenduma, JMBG ili broj LK uz standardne podatke su verovatno neophodni. To bi i bilo razumno.

Dodatna prepreka narodnoj inicijativi je rok od samo 7 dana. Potrebno je dakle da građani dnevno prikupe po 4500 potpisa. Troškovi ovakvog poduhvata su naravno veliki. Da bi se ljudi odazvali pozivu moraju biti obavešteni o inicijativi, a kakav god način informisanja da koristite skupo će vas koštati. Leci, plakati, oglašavanje u medijima – sve je to jako skupo za prosečne građane Srbije. Internet ostaje jedino sredstvo informisanja koje se može upotrebiti besplatno, ali koristiti samo internet za ovako krupan poduhvat je nedovoljno.

Koliko je teško da građani sami, bez posredstva neke organizacije, pokrenu referendum ili narodnu inicijativu govore sledeći podaci:

a) Građani NIKAD u Srbiji nisu pokrenuli republički referendum od '94 kada je stupio zakon na snagu. To su do sada radile isključivo političke partije i vlada Srbije. Teme referenduma su bile isključivo političke. Čak ni nevladinim organizacijama koje raspolažu velikim novčanim sredstvima to nikada nije pošlo za rukom.

b) Uspešne Narodne inicijative pokretale su opet političke partije ili veće organizacije. Građanima dobro poznata nepolitička narodna inicijativa je 'Bitka za bebe' koju je pokrenuo Fond B92. Međutim, kao velika medijska kuća koja o toj akciji može da informiše ljude i pritom raspolaže pozamašnim novčanim sredstvima, B92 se nije suočavala sa tipičnim preprekama sa kakvim se suočavaju obični građani.

Šta treba menjati?

1) Referendum – rok za prikupljanje potpisa treba ostati NEOGRANIČEN. Pošto je referendum u našem pravu vrlo uopšteno predstavljen, mišljenja sam da treba obrazložiti i uneti u zakone različite vrste referenduma. Međunarodno pravo i praksa pored opšteg referenduma poznaju i dve podvrste: Narodni veto i Plebiscit.

a) Narodni veto - građani direktnim glasanjem ukidaju neki zakon koji je doneo parlament. Postojanje narodnog veta značilo bi da nijedan zakon ne može stupiti na snagu ako se u izvesnom roku, i sa određenim brojem potpisa, od strane građana stavi prigovor i zatraži glasanje na nivou zemlje. U Srbiji su nepovoljni zakoni stupili na snagu u kratkom roku (2,4,6 meseci), a da javnost nije ni valjano obaveštena. Nacrti ili novi zakoni se na internet kače mnogo kasnije nego što bi trebalo. Ergo, da bi pojam narodnog veta bio sprovodljiv u praksi političarima treba odrediti drakonske kazne za loše informisanje o donošenju novih zakona ili izmenama starih.

b) Plebiscit – u suštini to je čist referendum, s tim što se njime ukazuje poverenje ili nepoverenje jednom čoveku, narod izjašnjava o obliku vladavine ili prisajedinjenju teritorije. Kao što možete zaključiti to su krupne teme, drugačije npr. od donošenja zakona. Uvođenjem ove vrste plebiscita u naš pravni sistem građani Srbije bi dobili šansu da na referendumu smenjuju ministre, premijera ili predsednika ako smatraju da oni ne rade kako valja. A to nam je itekako potrebno.

Značaj ovih novih pojmova za građane pored gore pomenutih stvari, sastoji se i u sledećem: generalni stav građanstva u Srbiji je da dobro zna šta NEĆE, a ne šta HOĆE. Narodni veto i plebiscit su upravo to NE koje bi moglo da bude i praktično artikulisano. Mišljenja sam da bi ovi pravni mehanizmi mnogo brže bili prihvaćeni kao deo kulture (dešavali bi se često) iz očiglednih razloga.

Uvođenjem plebiscita u pravni sistem Srbije, građani bi dobili moć da 

direktnim glasanjem na referendumu smenjuju ministre, premijera ili predsednika.

2) Narodna inicijativa – rok od 7 dana je neviđena drskost! Rok bi trebao da bude mnogo duži (60 ili 90 dana) kako bi obični građani svojim zalaganjem i trudom, a bez zavisnosti od novca mogli da prikupe dovoljno potpisa. U protivnom, samo bogataši i organizacije sa punom kasom to mogu da rade.

Uvesti obavezu institucijama da informišu celokupnu javnost o tome kakve narodne inicijative su pokrenute u zemlji, ko ih je pokrenuo i koliko vremena još ima do isteka. Nešto kao sazivanje konferencije za novinare nakon što više predloga za narodnu inicijativu (i/ili referendum) bude primljeno i kačenje informacija na zvanični sajt institucije bi bilo sasvim dovoljno.

Neplaćanje overe potpisa ili simbolično plaćanje (npr. 30din po jednom papiru A4).

Postoji još predloga o izmenama narodne inicijative koje mogu da daju dobre rezultate:

a) Elektronski potpis za narodnu inicijativu – bloger Goran Rakić

b) Model novog zakona od strane nekoliko NVO

c) Aplikacija za elektronsko potpisivanje - bloger Goran Vučković

Istraživajući o referendumu i narodnoj inicijativi, saznao sam da pored raznih NVO i političari rade na novom Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi. O tome je bilo priče još 2010. kao i da treba da bude uskoro usvojen. Nigde na internetu nisam našao nacrt ili predlog tog novog zakona, kao ni kakve izmene se uvode, sem izjava pojedinih poslanika da će to omogućiti ‘viši oblik odlučivanja građana’. Kako taj nacrt nije dat javnosti na uvid, njihove ocene treba uzeti sa velikom dozom rezerve.

Zakon o lokalnoj samoupravi (2007/2014)

Ovim zakonom pokriveni su sledeći oblici neposrednog učešća građana: građanska inicijativa, zbor građana i lokalni referendum.

Građanska inicijativa (član 68.) – Građanska inicijativa slična je peticiji - predaju se potpisi radi izmene pravnih akta u lokalnoj samoupravi ili njenog statuta, kao i donošenje mera koje su u nadležnosti skupštine. Skupština je dužna da održi raspravu i da dostavi obrazložen odgovor građanima u roku od 60 dana. Statutom se utvrđuje broj potpisa potreban za punovažno pokretanje građanske inicijative, koji ne može da bude manji od 5% birača. 

Zbor građana (član 69.) - Zbor građana se saziva za deo teritorije jedinice lokalne samouprave utvrđen statutom. Zbor građana raspravlja i daje predloge o pitanjima iz nadležnosti organa jedinice lokalne samouprave. Zbor građana većinom glasova prisutnih usvaja zahteve i predloge i upućuje ih skupštini ili pojedinim organima i službama jedinice lokalne samouprave. Organi i službe jedinice lokalne samouprave dužni su da u roku od 60 dana razmotre zahteve i predloge građana i o njima zauzmu stav, odnosno donesu odgovarajuću odluku ili meru i o tome obaveste građane. Način sazivanja zbora građana, njegov rad, kao i način utvrđivanja stavova zbora uređuje se statutom i odlukom skupštine opštine.

Lokalni referendum (član 70.) raspisuje se na predlog 10% birača od ukupnog biračkog tela u jedinici lokalne samouprave. Skupština lokalne samouprave je obavezna da raspiše referendum. Skupštini je dozvoljeno i da sama raspiše referendum. Da bi referendum uspeo: mora da se izjasni preko 50% glasača, a da takođe izađe preko 50% birača. Primer: Ako neka opština ima 50.000 birača (punoletni državljani), neophodno je da na referendum izađe 25.000+ birača, a da se sa DA ili NE izjasni 12.500+ ljudi. Ako je referendum uspešan, skupština je dužna da donese mere koje su u skladu sa odlukom na referendumu i ne sme da ih menja godinu dana od donošenja.

Kragujevac ima najniži nivo građanskog odlučivanja.

Subotica i Leskovac odmah slede.

Kako to izgleda u nekim gradovima?

Za potrebe ovog teksta analizirani su statuti sledećih gradova: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Leskovac, Subotica. Linkovi do statuta gradova su odmah ispod. Članovi koji se pominju pored imena grada se odnose na statut tog grada. Detalji koji se pominju nisu sve što stoji u statutu, jer su ostale radnje i obaveze propisane statutom iste kao u Zakonu o lokalnoj samoupravi, te nema svrhe ponavljati.

Proverite statut svoje lokalne samouprave, ako biste hteli da znate kako je i u vašem mestu. Pitanje je međutim da li su ti statuti dostupni na internetu, ali po zakonu bi morali da budu.

Građanska inicijativa

Grad Leskovac (član 60) - potrebno je 25% (!) potpisnika od ukupnog biračkog tela – to je skoro 40.000 ako se uzme teritorija grada ili preko 15.000 ako se računa samo urbani deo. S druge strane, za referendum je potrebno 10% (?). Referendum je jače pravno sredstvo koje građani imaju na raspolaganju, s toga je nejasno kojom logikom se vodila politikantska ekipa u Leskovcu.

Grad Beograd (član 111.) - kao uslov za pokretanje građanske inicijative navodi se broj od 30.000 birača. 

Grad Novi Sad (članovi 66. i 68.) - 10% potpisa i za referendum i za građansku inicijativu.

Grad Niš (član 106.) - Na zahtev 5% birača.

Grad Kragujevac (član 56.) - 25% građana koji imaju biračko pravo za građansku inicijativu (!).

Grad Subotica (član 75.) - Na zahtev 10% birača.

Obzirom na broj stanovnika, gustinu naseljenosti i neophodnu cifru potpisa (30.000)

najlakše je pokrenuti građansku inicijativu u Beogradu.

Zbor građana

Grad Leskovac (članovi 62. i 64.) - zbor mogu da sazovu samo političari (odbornici, gradonačelnik, predsednik saveta mesne zajednice). Potrebno je prisustvo 15% birača da bi se zbor uvažio.

Grad Beograd (član 116.) - zbor saziva predsednik mesne zajednice ili drugo lice ovlašćeno aktom mesne zajednice, sam ili na zahtev 10% birača sa prebivalištem na tom području. Nije određen neophodan broj prisutnih da bi zbor bio punovažan. Predlog se usvaja glasovima većine prisutnih i stupa na snagu po donošenju. Propisana je obaveza davanja pravne pomoći građanima koji učestvuju u zboru.

Grad Novi Sad (član 69.) - 50 građana da pokrene, 50 građana mora biti prisutno na zboru. Političari takođe mogu samoinicijativno da sazivaju zborove. 

Grad Niš (član 107.) - nedovoljno definisan pojam građanskog zbora. Tekst prepisan iz Zakona o lokalnoj samoupravi. Većinom glasova prisutnih se odlučuje. Ko ili koliki broj građana je potreban za sazivanje zbora ne piše.

Grad Kragujevac (članovi 58. i 60.) - sazivaju samo političari i predsednik Saveta građana (šta god to bilo). Potrebno prisustvo čak 30% birača (!) da bi zbor bio važeči. Zbor se mora najaviti 8 dana pre održavanja.

Grad Subotica (članovi 78.) - saziva gradonačelnik samoinicijativno, na predlog odbornika ili organa mesne zajednice – dakle, samo političari sazivaju. Rok za sazivanje - 15 dana po podnošenju. Odlučuje se većinom prisutnih.

Najlakše je pokrenuti zbor građana u Novom Sadu.

Dovoljno je da 50 građana uputi zahtev za održavanje.

Lokalni referendum

Svi gore pomenuti gradovi pominju broj od 10% birača za pokretanje referenduma, sa izuzetkom Kragujevca i Subotice.

Grad Kragujevac (član 64.) – svojim statuom krši zakon, jer propisuje broj od 15% birača, iako po Zakonu o lokalnoj samoupravi stoji broj od 10%. 

Grad Subotica (član 82.) – svojm statutom krši zakon, jer propisuje broj od 20% birača (!).

Šta treba menjati?

Skoro sve i svuda! U prvom redu, u statute svake jedinice lokalne samouprave mora da stoji da obični građani mogu pokrenuti građansku inicijativu ili građanski zbor. U protivnom, politikantska banda, kako je to slučaj u Kragujevcu i Leskovcu svojim statutima će diktatorski ograničavati prava svojih građana. Zakon o lokalnoj samoupravi bi trebao dakle da sadrži obavezujuću odredbu za sve lokalne samouprave, a ne da se njima ostavi kako će to urediti.

Građanska inicijativa – po uzoru na grad Beograd, manji broj potpisa u odnosu na biračko telo i tačan broj pre nego li visoki procenti koji se najčešće pominju. Skupiti 10.000 potpisa ili više u manjim gradovima kakvi su Valjevo, Bor ili Pirot je ravno čudu. S toga bi par hiljada potpisa za manje gradove bilo razumno. U selima koja su inače manja, 5% je razuman procenat, jer se ljudi mnogo bolje poznaju, lakše se okupljaju, a i broj stanovnika jako varira od sela do sela.

Narodni zbor – po uzoru na grad Novi Sad, 50 građana za pokretanje narodnog zbora je sjajno za sve gradove. Za sela je verovatno dovoljno i dvadesetak.

Lokalni referendum – 10% mi se čini kao odmeren broj za pokretanje. Kada je u pitanju uspešnost referenduma međutim, ne sme postojati ograničenje da mora preko 50% birača da izađe ili čak da toliko glasa. 

Kako su političke partije iskrojile zakone o izborima tako da mogu biti izabrane bez obzira na izlaznost birača, bojkot i broj nevažečih glasova, smatram da je normalno i da SVA građanska sredstva odlučivanja budu izmenjena na isti način – da građani mogu što lakše da odlučuju. 

Potom, partijama valja ograničiti biranje obrnuto proporcionalno – onako kako je građanima sada teško da pokrenu nešto sami, partijama treba da bude teško da dođu na vlast.

Zaključak

Iz gore priloženih informacija potpuno je jasno koliko je građansko odlučivanje za Srbiju misaona imenica. Ali, ne zbog najčešće pominjanih razloga. Uopšte ne mogu da uvažim trule argumente da su razlozi malog prisustva građanskih akcija u našoj zemlji: to da je narod nepismen, to da je narod stoka, to da je narod apatičan i sl. Pravi razlog je pravni razlog - prisustvo ogromnog broja feudalnih zakonskih i statutarnih odredbi, koje na sve moguće načine koče građane kad požele da nešto pokrenu. Kao najbolji primer za to valja uzeti peticiju - koliko samo prepreka za ostvarivanje ovog najjednostavnijeg i najbolje poznatog prava postoji. 

Ovako političari spinuju stvarnost i opravdavaju svoje poteze. Ponašaju kao da za narod čine ono što narod želi, pritom se pravdajući time da se narod ne buni oko njihovih odluka. Istina je međutim da se narod buni, ali se čeka da nezadovoljstvo splasne i sve zaboravi. U međuvremenu, pravna sredstva koja bi građani koristili u izražavanju svoje volje su nepostojeća ili sadrže brojne prepreke.

Građani su najviše obespravljeni u manjim lokalnim samoupravama, gde domaća oligarhija čini sve da ih onemogući da delaju. Zgranuo sam se kad sam video statute Kragujevca, Leskovca i Subotice.

Budućnost Srbije u mnogome zavisi od toga koliko će građani uzeti učešća u političkom i društvenom životu. Političari i institucije pale su na ispitu uređenja i vođenja zemlje i to je danas skoro svakom potpuno jasno.

'Ludilo je iznova raditi isto i očekivati različite rezultate' - rekao bi Albert Ajnštajn. A potpuno je ludilo misliti da će nam biti bolje ako dovedemo nove političare na vlast. Umesto da prepuštamo svoju sudbinu nesposobnima, trebalo bi da je uzmemo u svoje ruke.

Duh 21.veka najjasnije opisuje rečenica: moćni građani - slaba vlast. Za početak je možda dobro da tu moć ozakonimo.

Piše: @GajFoks

(Tekst se može slobodno deliti i kopirati na druge stranice ili sajtove, uz uslov da se navede ime autora i link do ovog bloga. Hvala na razumevanju.)